U najkraćim crtama, gastritis je stanje koje karakteriše upala sluzokože želuca. U mnogim slučajevima, ovo oboljenje ne izaziva simptome. Međutim, simptomi gastritisa mogu uključivati bol u gornjem delu stomaka, pecenje u zelucu, bol u zelucu, mučninu, nadimanje, loše varenje, osecaj punoce posle jela i drugo.
Dakle, gastritis je upala ili zapaljenje zaštitnog sloja sluznice (sluzokože) želuca.
Ova sluznica predstavlja zaštitnu barijeru u želucu. Kada je ona pod upalom, to znači da je izložena “napadu”, bilo da je reč o infekciji, supstanci koja je uneta u organizam ili digestivnim hemikalijama.
Akutni gastritis podrazumeva iznenadnu i jaku upalu. Hronični gastritis podrazumeva dugotrajnu upalu koja može trajati godinama ukoliko se ne leči.
Postoji i tzv. erozivni gastritis je ređi oblik ovog oboljenja. Obično ne izaziva izraženu inflamaciju, ali simptomi gastritisa ovog tipa mogu biti krvarenje i pojava čireva na sluzokoži želuca.
Simptomi gastritisa – Sta je gastritis uopšte?
Ako se pitate “gastritis sta je”, mogli smo na osnovu uvodnog teksta da vidimo da je to stanje kod kojeg se javlja upala (inflamacija ili zapaljenje) sluzokože želuca. Ova upala se može otkriti endoskopijom ili radiološkim pregledima koji pokazuju abnormalan izgled sluzokože želuca.
Ova sluzokoža (meko tkivo koje se zove mukoza) štiti želudac od kiselina, enzima i mikroorganizama koji svakodnevno prolaze kroz njega. Do gastritisa dolazi kada imunološki sistem prepozna pretnju po ovu barijeru.
Imunološki sistem pokreće upalnu reakciju u tkivima kako bi se izborio sa infekcijama i podstakao proces zarastanja.
Gastritis, načelno posmatrano, može biti izazvan infekcijom ili reakcijom imunološkog sistema organizma. Fizički simptomi gastritisa, odnosno znaci upale na sluzokoži želuca pomažu u postavljanju prave dijagnoze.
Gastritis treba razlikovati od sličnog stanja koje se zove gastropatija (tzv. reaktivni gastritis).
Potonje oboljenje podrazumeva poremećaj sluzokože želuca bez pratećeg zapaljenja.
Često je gastropatija povezana sa oštećenjem ćelija sluzokože želuca, nakon čega sledi proces regeneracije, odnosno zarastanja.
Gastritis i gastropatija nisu međusobno isključiva stanja i ponekad se mogu javiti istovremeno.
Na primer, kod pacijenta sa gastritisom mogu postojati i znaci oštećenja sluzokože, dok se gastropatija može ispoljiti uz prisustvo upalne reakcije u sluzokoži želuca.
Gastritis se može klasifikovati na osnovu nekoliko faktora.
Između ostalog, to uključuje dužinu trajanja upale (akutni ili hronični oblik), specifične (histološke) karakteristike upale uočene u uzorcima tkiva ili uzrok nastanka (etiologiju).
Iako ne postoji univerzalno prihvaćen način klasifikacije gastritisa, razumevanje promena na tkivu i uzroka različitih oblika ili tipova gastritisa može pomoći u shvatanju njihovih obrazaca i klasifikacija.
Pravilna procena uzoraka tkiva (biopsija) takođe je ključna za određivanje plana lečenja ovog oboljenja.
Koje vrste gastritisa postoje?
Najpoznatija klasifikacija gastritisa je na akutni gastritis i hronični gastritis.
Akutni gastritis nastaje naglo i privremenog je karaktera.
Simptomi gastritisa akutnog tipa mogu biti hemoragični ili nemoragični.
Uzroci ovog stanja su takođe akutne prirode. Dakle, to je kratkotrajna upala sluzokože želuca, često izazvana stresom ili oštećenjem zaštitnog sloja želuca.
Hronični gastritis je, s druge strane, dugotrajno stanje.
Simptomi gastritisa hroničnog tipa možda neće biti prisutni sve vreme (ili ih možda nećete ni osetiti). Obično se ovaj tip gastritisa razvija postepeno, kao posledica nekog drugog hroničnog oboljenja.
Hronični gastritis je, dakle, dugotrajna upala sluzokože želuca koja se javlja u dva oblika: atrofični (gubitak tkiva) i neatrofični gastritis.
Gastritis takođe može biti erozivni ili neerozivni.
Erozivni gastritis znači da uzrok ovog stanja, zapravo, nagriza sluzokožu želuca, stvarajući rane (čireve). Često erozivni gastritis izaziva neka hemijska supstanca, poput kiseline, žuči, alkohola ili lekova.
Neerozivni gastritis ne dovodi do nagrizanja i erozivnih promena, ali može izazvati iritaciju, kao što je crvenilo sluzokože želuca.
Poseban oblik neerozivnog gastritisa, atrofični gastritis, može dovesti do toga da sluzokoža želuca reaguje stanjivanjem ili propadanjem (atrofijom).
To može izazvati probleme sa varenjem.
Gastritis može imati i specifičniji naziv, u zavisnosti od uzroka. Neki od primera su sledeći:
- Infektivni gastritis.
- Gastritis izazvan lekovima.
- Gastritis izazvan alkoholom.
- Gastritis izazvan stresom.
- Autoimuni gastritis.
- Eozinofilni gastritis.
Simptomi gastritisa i šta ih uzrokuje?
Simptomi gastritisa zavise od toga šta uzrokuje konkretan tip ili vrstu gastritisa.
Uzroci akutnog gastritisa
Mnogi faktori mogu pokrenuti akutni gastritis, uključujući bolesti bubrega, uremiju, smanjen protok krvi (ishemija), šok, štetne materije, lekove, zračenje, teške povrede, ozbiljne opekotine, infekcije, refluks žuči ili trovanje krvi.
Određene infekcije, poput onih izazvanih enterovirusima, takođe mogu dovesti do epizode gastritisa koja prolazi spontano.
Simptomi gastritisa akutnog tipa mogu nastati usled smanjenog lučenja želudačne sluzi, narušavanja zaštitne barijere ili smanjenog protoka krvi ka zidu želuca.
Uzroci hroničnog gastritisa
Hronični gastritis, kao što smo istakli, može biti atrofični i neatrofični.
Simptomi gastritisa hroničnog tipa su najčešće uzrokovani infekcijom bakterijom Helicobacter pylori, koja u početku ima oblik neatrofičnog gastritisa.
Međutim, bez adekvatnog lečenja, neatrofični hronični gastritis može prerasti u atrofični gastritis.
Smatra se da je autoimuni gastritis često glavni uzrok atrofičnog gastritisa.
U tom slučaju, imuni sistem organizma greškom napada zdrave ćelije sluzokože želuca, izazivajući konstantnu inflamaciju i gubitak tkiva.
Kod nekih ljudi postoje antitela koja reaguju protiv normalnih komponenti želuca.
S tim u vezi, još nije sasvim jasno da li je autoimuni gastritis samostalno oboljenje ili infekcija bakterijom Helicobacter pylori kod određenih osoba pokreće imuni odgovor organizma.
Uzroci reaktivnog gastritisa
Reaktivni gastritis (gastropatija) deli mnoge zajedničke uzročne faktore sa akutnim gastritisom, kao što su određeni lekovi, alkohol, zračenje i refluks žuči.
Simptomi gastritisa izazvani navedenim faktorima uključuju blagu upalu i oštećenja (lezije) na sluzokoži želuca.
Sasvim je moguće da reaktivni gastritis bude asimptomatski, odnosno da ne osećate bilo kakve simptome.
Ipak, ovo stanje se obično otkriva tokom endoskopije koja često prikazuje prisustvo više erozija ili čireva (ulcera).
Lekovi koji se koriste za lečenje različitih vrsta karcinoma doveli su do porasta broja slučajeva reaktivnog gastritisa, iako je on i dalje relativno redak.
Sidnejski sistem klasifikacije gastritisa
Sidnejski sistem, uveden 1990. godine, predstavlja široko prihvaćenu metodu za klasifikaciju karakteristika gastritisa utvrđenih putem endoskopskih biopsija.
On pruža informacije o tipu, težini i rasprostranjenosti oboljenja želuca.
Klasifikacija obuhvata lokaciju (topografiju) gastritisa, odnosno podatak o tome da li je ovo oboljenje ograničeno na određeni deo ili zahvata ceo želudac (pangastritis).
Ako je uzrok poznat, on se navodi kao prefiks radi bližeg određivanja topografije. Recimo, “autoimuni gastritis tela želuca” se koristi za zapaljenje sluzokože želuca autoimunog porekla.
Postoji pet dodatnih parametara, odnosno morfoloških varijabli koji pružaju više informacija, a koji se mogu dodati kao sufiks osnovnoj topografskoj odrednici gastritisa.
To su:
- Dugotrajnost gastritisa (akutni ili hronični)
- Aktivnost gastritisa
- Abnormalne promene ćelija (intestinalnu metaplaziju)
- Stepen atrofije, odnosno gubitak tkiva (atrofični ili neatrofični gastritis)
- Prisustvo ili odsustvo pomenute bakterije Helicobacter pylori
Morfološke karakteristike gastritisa se ocenjuju kao odsutne, blage, umerene ili teške.
Iako ovaj sistem klasifikacije pruža standardizovan i sažet način dokumentovanja obima i težine gastritisa, nemoguće je pomoću njega predvideti budući tok ovog oboljenja.
Klasifikacija gastritisa na osnovu etioloških faktora
Drugi pristup klasifikaciji gastritisa uzima u obzir uzrok i upornu (hroničnu) prirodu zapaljenja.
Ova klasifikacija deli gastritis na tri glavne kategorije: akutni, hronični i posebni (ili specijalni) oblik.
U posebne podtipove spadaju gastritisi nepoznatog uzroka.
Infektivni gastritis je čest zbog rasprostranjenosti infekcije bakterijom Helicobacter pylori.
Gastritis mogu izazvati i druge bakterije (recimo, flegmonozni gastritis izazvan piogenim bakterijama), virusi (recimo, gastritis uzrokovan citomegalovirusom i virusom herpes simpleksa), paraziti, gljivice, kao i teške infekcije.
U specijalne oblike gastritisa spadaju granulomatozni gastritis (koji se javlja kod pacijenata sa Kronovom bolešću i sarkoidozom), limfocitni gastritis, kolageni gastritis i eozinofilni gastritis nepoznatog uzroka.
Celijakija je poznata veza između limfocitnog i kolagenog gastritisa, dok je eozinofilni gastritis snažno povezan sa alergijskim stanjima i alergenima iz hrane.
Na Konferenciji o konsenzusu u Kjotu 2015. godine predstavljena je iscrpna klasifikacija gastritisa zasnovana na uzrocima ovog stanja.
Evo kako ona izgleda.
| OSNOVNA PODELA GASTRITISA | PODTIP I FAKTORI NASTANKA GASTRITISA | UZROCI I IZAZIVAČI GASTRITISA |
| Autoimuni gastritis | / | / |
|
Infektivni gastritis |
Flegmona želuca
|
/ |
|
Bakterijski gastritis
|
Gastritis izazvan bakterijom Helicobacter pylori, enterokokni gastritis, mikobakterijski gastritis | |
|
Virusni gastritis
|
Citomegalovirusni gastritis, enterovirusni gastritis | |
| Fungalni (gljivični) gastritis | / | |
| Parazitski gastritis |
Anisakijaza želuca, kriptosporidijum, želudačna infekcija parazitom Strongyloides stercoralis |
|
| Gastritis izazvan drugim oboljenjima | Kronova bolest, sarkoidoza, vaskulitis | / |
| Gastritis izazvan spoljašnjim faktorima | Alkohol, zračenje (radijacija), hemijske supstance |
/ |
| Poseban (specijalni) gastritis | Alergijski gastritis, limfocitni gastritis, Menetrierova bolest, eozinofilni gastritis | / |
Faktori rizika i učestalost gastritsa
Teško je utvrditi koliko je akutni gastritis čest jer ga neretko izazivaju infekcije poput enterovirusa. Ove infekcije su obično blage i prolaze same od sebe, te pacijenti ne idu kod lekara zbog toga.
Drugi faktori, kao što su sepsa, ishemija i povrede izazvane korozivnim sredstvima, javljaju se ređe od hroničnog gastritisa povezanog sa H. pylori bakterijom ili od hroničnog autoimunog gastritisa.
Noviji podaci pokazuju da oko 25% ljudi širom sveta ima hronični autoimuni gastritis.
Takođe, osobe sa infekcijom H. pylori imaju oko 2,4 puta veći rizik od razvoja ovog oboljenja.
U zapadnim zemljama stopa gastritisa izazvanog bakterijom H. pylori opada, dok stopa autoimunog gastritisa raste.
Autoimuni gastritis je češći kod žena i starijih osoba, a pogađa između 2% i 5% ovih grupa stanovništva. Ipak, pouzdanost ovih podataka može biti ograničena
Hronični neatrofični gastritis povezan infekcijom H. pylori i dalje je čest u zemljama u razvoju.
Među decom u zapadnim zemljama, oko 10% njih ima infekciju bakterijom H. pylori, dok u zemljama u razvoju ta stopa može dostići i do 50%.
Stopa infekcije ovom bakterijom u zemljama u razvoju može značajno varirati u zavisnosti od regiona i socio-ekonomskih uslova. Procenjuje se da ova stopa iznosi oko 69% u Africi, 78% u Južnoj Americi i 51% u Aziji.
Učestalost infekcije bakterijom H. pylori širom sveta zavisi od brojnih faktora kao što su higijenske navike u porodici, prenaseljenost domaćinstava i navike u ishrani.
Infekcija bakterijom H. pylori stečena u detinjstvu trenutno se smatra glavnim faktorom koji određuje pojavu gastritisa povezanog sa ovom bakterijom unutar jedne zajednice.
Ostali statistički podaci
- Procenjena stopa atrofičnog gastritisa u Sjedinjenim Američki Državama može iznositi i do 15%. Ova stopa može biti viša među grupama koje imaju veću početnu stopu infekcije pylori, kao što su rasne i etničke manjine koje ne pripadaju beloj rasi i imigranti prve generacije iz zemalja u kojima su infekcije ovom bakterijom česte.
- Atrofični gastritis koji nije povezan sa pylori prilično je redak, sa procenjenom stopom od 0,5% do 2%, mada je moguće da je ova procena previsoka.
- Učestalost gastritsa je veća među pacijentima sa drugim autoimunim oboljenjima. Procenjuje se da čak trećina pacijenata sa autoimunim oboljenjem štitne žlezde takođe ima autoimuni astritis.
- Za razliku od gastritisa povezanog sa pylori, kod autoimunog gastritisa ne postoje obrasci učestalosti vezani za rasu ili etničku pripadnost.
Određene grupe ljudi, uključujući starije osobe i one sa oslabljenim imunološkim sistemom, podložnije su razvoju gastritisa.
Neki od faktora rizika za nastanak gastritisa su:
- Pušenje
- Visok nivo stresa
- Prekomerna upotreba alkohola ili kokaina
- Gutanje korozivnih materija ili stranih tela
- Istorijat hroničnog povraćanja
- Nedostatak vitamina B12
- Uobičajena upotreba nesteroidnih antiinflamatornih lekova
- Redovna upotreba steroida na recept, hemoterapija, kao i uzimanje suplemenata kalijuma ili gvožđa
- Izloženost zračenju, bilo u okviru lečenja ili usled kontaminacije
- Refluks žuči nakon operacije želuca
- Autoimuno oboljenje, poput Hašimoto tireoiditisa ili dijabetesa tipa 1
- HIV
- Kronova bolest
- Druge infekcije koje mogu povećati rizik od gastritisa uključuju tuberkulozu i sifilis.
Koji su znaci i simptomi gastritisa?
Simptomi gastritisa možda uopšte neće biti primetni. Drugim rečima, ovo stanje ponekad neće izazvati bilo kakve uočljive simptome i znake kod ponekih ljudi.
Ako se simptomi gastritisa kod odraslih ipak jave, to može ukazivati na to da je stanje ozbiljnije ili da traje duže vreme.
Simptomi gastritisa kod odraslih se mogu pojaviti kada je sluzokoža želuca toliko oštećena da više ne može da se brani od sopstvenih kiselina i enzima.
Kiseline mogu izazvati simptome lošeg varenja ili dovesti do nastanka čira na želucu, koji može biti bolan i krvariti.
Sve u svemu, uobičajeni simptomi gastritisa mogu uključivati sledeće:
- Gubitak apetita
- Bol u zelucu
- Pecenje u zelucu
- Osećaj sitosti ubrzo nakon obroka, odnosno osecaj punoce posle jela u gornjem delu stomaka
- Brzo zasićenje čak i tokom obroka
- Gubitak apetita
- Nadutost i gasovi
- Povracanje
- Mučnina
- Nadimanje
- Loše varenje (indigestija)
- Nenamerni gubitak težine
Simptomi gastritisa takođe mogu uključivati ispuštanje gasova i podrigivanje.
Ako osoba ima čir koji krvari ili erozivni gastritis, onda simptomi gastritisa mogu biti:
- Crna krv u stolici
- Crna krv u povraćanom sadržaju (izgled taloga kafe).
Kako prepoznati bol u zelucu uzrokovan gastritisom?
Bol kod gastritisa javlja se u predelu želuca, koji se nalazi u gornjem srednjem delu stomaka (epigastrični region).
Opšti bol usled upale može se osetiti negde u ovoj oblasti (bol u gornjem delu stomaka), ali možda nećete moći tačno da odredite mesto bola.
Ako imate čir (ulcer), možda ćete moći preciznije da locirate bol. Bol u zelucu može biti pekući (pecenje zeluca) ili možete osećati neku vrstu nagrizanja. Stanje se može poboljšati nakon jela.
Ozbiljni simptomi gastritisa
Simptomi gastritisa mogu uključivati čir na želucu koji uzrokuje krvarenje u gastrointestinalnom traktu.
Osobe treba odmah da potraže lekarsku pomoć ukoliko primete bilo kakve simptome krvarenja u želucu.
U ovom slučaju, ozbiljni simptomi gastritisa mogu podrazumevati sledeće:
- Krv u povraćanom sadržaju ili povraćani sadržaj koji podseća na talog kafe
- Crnu stolicu nalik katranu ili vidljivu krv pomešanu sa stolicom
- Grčeve, neprijatan osećaj ili bol u stomaku
- Umor
- Kratak dah
- Vrtoglavicu
Ponekad krvarenje u gastrointestinalnom traktu dovodi do pojave male količine krvi u stolici koju osoba možda neće primetiti.
Međutim, lekar može otkriti ovo prisustvo u uzorku stolice tokom dijagnostičkog ispitivanja. To se, inače, naziva okultnom krvlju.
Gastritis, odnosno zapaljenje sluzokože želuca, može biti prilično teško dijagnostikovati samo na osnovu simptoma.
Simptomi gastritisa, kao što smo videli, mogu uključivati bol u zelucu (gornji deo stomaka), nadutost, gasove, mučninu, povraćanje, nadimanje, gorušicu, pecenje u zelucu, osecaj punoce posle jela i slično.
Neophodan je histološki ili endoskopski pregled, čiji nalazi se ne moraju nužno poklapati sa težinom simptoma.
Dakle, zanimljivo je da težina gastritisa ne odgovara uvek intenzitetu njegovih simptoma. Za precizniju dijagnozu često su potrebni endoskopija ili pregled tkiva (biopsija).
Hronični gastritis povezan sa bakterijom H. pylori često protiče bez simptoma i može polako napredovati do ozbiljnih komplikacija, kao što je rak želuca. Međutim, brzina ovog napredovanja je veoma nepredvidiva.
Važno je napomenuti da nije svaka osoba koja oseća bol ili nelagodnost u stomaku (dispepsija) zaražena ovom bakterijom.
S druge strane, kod nekih ljudi se dispepsija može iznenada javiti usled početne, odnosno inicijalne infekcije bakterijom * H. pylori, ali takvi slučajevi obično prolaze sami od sebe.
Ako se stanje pacijenata sa hroničnom nelagodnošću u stomaku poboljša nakon uspešnog lečenja infekcije bakterijom H. pylori, smatra se da su simptomi gastritisa bili uzrokovani tom bakterijom.
Međutim, uspešna terapija ne dovodi odmah do poboljšanja simptoma. Može proći i do šest meseci pre nego što dođe do poboljšanja simptoma nakon lečenja.
Ako simptomi gastritisa ili dispepsije potraju i nakon uspešnog lečenja, uzrok može biti tzv. funkcionalna dispepsija.
Reč je o stanju koje karakterišu hronični simptomi gastritisa, poput osećaja težine ili rane sitosti nakon jela, bola u gornjem delu stomaka ili osećaja pečenja u želucu.
Pritom, u ovom slučaju, endoskopijom gornjeg dela digestivnog trakta ne otkrivaju se nikakve strukturalne abnormalnosti.
Autoimuni gastritis je još jedan oblik bolesti koji obično protiče asimptomatski.
Osobe sa ovim stanjem najčešće potraže lekarsku pomoć tek kada im se dijagnostikuju određene vrste anemije (megaloblastna, perniciozna anemija ili anemija usled nedostatka gvožđa).
Iako su gastrointestinalni simptomi gastritisa retki kod osoba sa autoimunim gastritisom, većina pacijenata obično prijavljuje dispepsiju nakon obroka kada se simptomi ispolje.
Oboleli od ovog tipa gastritisa mogu imati simptome kao što su nelagodnost nakon jela, mučnina, nadutost, povraćanje ili tup bol u stomaku.
Osim toga, rezultati pojedinih studija ukazuju na to da se navedeni simptomi gastritisa mogu dovesti u vezu sa autoimunim gastritisom, naročito kod mlađih pacijenata bez anemije, onih koji su ranije pušili ili onih koji trenutno ne puše.
Autoimuni gastritis se često javlja kod osoba koje već imaju neka druga autoimuna oboljenja. To uključuje stanja poput oboljenja štitne žlezde, hronične spontane urtikarije, vitiliga, perioralnih autoimunih kožnih poremećaja, Adisonove bolesti i dijabetesa tipa 1.
Simptomi gastritisa, kao što su osecaj punoce posle jela, osećaj rane sitosti i nelagodnosti nakon obroka mogu ukazivati na autoimuni gastritis, naročito kod mlađih pacijenata.
Povezanost između hroničnog atrofičnog autoimunog gastritisa i autoimunih bolesti štitne žlezde dovela je do uvođenja termina “tirogastrični sindrom”. Ovaj termin je uveden početkom šezdesetih godina prošlog veka radi opisivanja navedene povezanosti.
Zbog velike rasprostranjenosti ovakvih simptoma kod ljudi širom sveta, od ključnog je značaja njihovo pravilno tumačenje.
Kako se otkriva gastritis? Dijagnoza
Ako sumnjate da kod vas postoje simptomi gastritisa, dijagnostikovanje ovog stanja, generalno, započinje pitanjima lekara o vašim simptomima i istoriji ovog oboljenja (anamneza).
Na osnovu vaših odgovora, lekar može posumnjati na gastritis, ali neće moći sa sigurnošću da potvrdi dijagnozu bez odgovarajućih analiza.
U tom smislu, otkrivanje gastritisa može započeti snimanjem – na primer serijom snimaka gornjeg dela digestivnog trakta pomoću X-zraka (rentgen).
Ovaj pregled može otkriti čireve ili erozije na sluzokoži želuca, mada ne uvek i sâm gastritis.
Konačna potvrda gastritisa zahteva mikroskopsku analizu, pa je lekaru potreban uzorak tkiva.
Uzorak (biopsija) se može uzeti tokom endoskopije gornjeg dela gastrointestinalnog trakta.
Ovaj pregled podrazumeva uvođenje male kamere na vrhu dugačke cevi (endoskopa) u gornji deo digestivnog trakta. Lekar koji obavlja endoskopiju može uzeti uzorak tkiva kroz sâm endoskop.
Neretko se na ovaj način vizuelno može prepoznati gastritis i pre nego što biopsija potvrdi dijagnozu.
Možda će u nekim slučajevima biti potrebne dodatne analize kako bi se utvrdio uzrok gastritisa ili proverilo da li postoje određene komplikacije.
Lekar može zatražiti analizu krvi (krvna slika), analizu stolice i izdisajni test na H. pylori.
Prema tome, primarni metod za dijagnostikovanje gastritisa je analiza uzoraka tkiva želuca (histopatološki pregled biopsije želuca).
Iako su uvid u istoriju bolesti (anamneza) i laboratorijske analize korisni, endoskopija i biopsija su zlatni standardi za dijagnostikovanje gastritisa.
Ove metode omogućavaju lekarima da procene obim i težinu upale, kao i njen mogući uzrok.
Dijagnoza dispepsije i testiranje na Helicobacter pylori
Imajući u vidu brojne uzroke gastritisa i njegovu kompleksnost, treba ići korak po korak prilikom evaluacije ovog stanja.
Kod pacijenata kod kojih se sumnja na funkcionalnu dispepsiju (vrsta poremećaja varenja praćenog neprijatnim simptomima), obično nije potrebna endoskopija gornjeg dela digestivnog trakta radi postavljanja dijagnoze.
Međutim, važno je proveriti prisustvo infekcije bakterijom H. pylori koja je čest uzrok gastritisa.
Pretpostavimo da osoba ima nove simptome dispepsije.
Ukoliko su prisutni i drugi zabrinjavajući znaci, kao što su:
- neobjašnjiv gubitak telesne težine
- neuobičajeno krvarenje
- otežano gutanje
- prisustvo izrasline u stomaku
- povišena telesna temperatura
- uporno povraćanje
- porodična istorija karcinoma jednjaka ili želuca
onda lekari obično predlažu dodatna ispitivanja.
Ovim osobama je potrebna dalja procena i testiranje na prisustvo infekcije bakterijom H. pylori.
To može uključivati endoskopski pregled gornjeg dela digestivnog trakta i detaljnu analizu uzoraka tkiva uzetih tokom te procedure.
Ipak, ako je pacijent mlađi od 60 godina i ima dispepsiju, ali nema porodičnu istoriju karcinoma želuca, generalno se ne preporučuje izvođenje endoskopije samo radi isključivanja mogućnosti postojanja karcinoma želuca.
Postoji ograničena klinička korisnost korišćenja gastrointestinalnih funkcionalnih testova za razlikovanje pacijenata sa organskim uzrocima funkcionalne dispepsije od onih sa pravom funkcionalnom dispepsijom.
Testiranje na prisustvo infekcije bakterijom H. pylori se obično preporučuje i podrazumeva temeljnu analizu.
Često se primenjuju urea izdisajni test (test izdaha sa ureom) ili test stolice na antigen H. pylori.
Ukoliko ne postoje određeni otežavajući faktori, poput skorašnje operacije želuca ili upotrebe antibiotika ili inhibitora protonske pumpe (IPP), urea izdisajni test se uglavnom smatra preciznijim od drugih neinvazivnih testova.
Važno je napomenuti da jedan pozitivan rezultat ovih neinvazivnih testova može biti dovoljan za početak lečenja radi eradikacije (uklanjanja) bakterije H. pylori kod pacijenata sa dispepsijom. Ovo je slučaj čak i ako pacijenti nemaju alarmantne simptome.
Neinvazivno testiranje takođe može potvrditi da li je lečenje uspešno eliminisalo H. pylori.
Ovu proveru treba obaviti 4 do 6 nedelja nakon završetka terapije antibioticima ili IPP lekovima.
Kod pacijenata sa dispepsijom koji imaju 60 ili više godina, radi procene gastritisa obično se predlažu endoskopija i histološka analiza.
Dijagnoza atrofičnog gastritisa
Dijagnostikovanje autoimunog gastritisa obuhvata nekoliko različitih testova. Oni obično uključuju sledeće:
- Proveru prisustva atrofičnog gastritisa u telu (korpusu) i fundusu želuca
- Proveru prisustva specifičnih autoantitela
- Merenje nivoa supstanci poznatih kao serumski pepsinogen I
- Određivanje odnosa pepsinogena I i pepsinogena II.
Dodatni testovi koji mogu biti relevantni za dijagnostikovanje autoimunog gastritisa uključuju: određivanje nivoa:
- Gastrina-17
- Antitela na pylori
- Citokina, kao što je IL-8
- Grelina – peptida koji stimuliše oslobađanje hormona rasta, a koji prvenstveno proizvodi sluzokoža fundusa želuca.
Od ključnog je značaja prepoznati i tzv. pernicioznu anemiju kao kasnu manifestaciju autoimunog gastritisa.
Ovo stanje karakteriše prisustvo antitela usmerenih protiv unutrašnjeg faktora ili parijetalnih ćelija.
Dijagnoza perniciozne anemije trebalo da bude povod za endoskopiju želuca radi provere atrofičnog gastritisa.
Ali, važno je imati na umu da se navedena antitela mogu javiti i kod osoba sa infekcijom bakterijom H. pylori, kao i kod drugih autoimunih oboljenja.
Stoga bi pacijentima kojima je tek dijagnostikovana perniciozna anemija trebalo uraditi endoskopiju sa topografskim biopsijama kako bi se procenilo prisustvo atrofičnog gastritisa.
Dakle, histopatološka procena je neophodna za potvrdu dijagnoze atrofičnog gastritisa.
Prisustvo intestinalne metaplazije u histološkom nalazu želuca predstavlja znak atrofičnog gastritisa.
Sa endoskopskog aspekta, atrofični gastritis se obično može prepoznati na osnovu određenih vizuelnih promena na sluzokoži želuca.
To uključuje bledu sluzokožu želuca, primetno stanjivanje sluzokože želuca, nestanak želudačnih nabora i drugo. Posebne tehnike snimanja mogu pružiti detaljan uvid u ove promene, koje se zatim mogu potvrditi biopsijom i histopatološkom analizom.
Recimo, upotreba endoskopije visoke rezolucije u belom svetlu i tehnike snimanja u uskom opsegu talasnih dužina pokazuju osetljivost od 87% i specifičnost od 97% za otkrivanje intestinalne metaplazije.
Pri primeni HD-WLE (endoskopije visoke rezolucije sa belim svetlom), metaplastična područja izgledaju blago nodularno, sa tubuloviloznim obrascem sluzokože.
Fini, plavičasto-beli grebeni na površini epitela predstavljaju dijagnostički znak intestinalne metaplazije tokom endoskopije, uz senzitivnost i specifičnost koje se približavaju vrednosti od 90%.
Mikroskopsko nagomilavanje lipida u sluzokoži želudačnih tumora i u regionima sa intestinalnom metaplazijom manifestuje se kao polja bele, neprozirne boje, uz dijagnostičku specifičnost koja se približava 100%.
Ipak, treba napomenuti da je senzitivnost ovog endoskopskog nalaza relativno ograničena.
Biopsije treba uzeti sa sumnjivih atrofičnih ili metaplastičnih područja i poslati ih na histopatološku analizu radi potvrde dijagnoze i procene rizika.
Prilikom dijagnostikovanja atrofičnog gastritisa, preporučuje se poštovanje Sidnejskog protokola, koji zagovara Američko udruženje za gastroenterologiju (AGA).
Ovaj protokol podrazumeva uzimanje uzoraka tkiva sa pet određenih mesta unutar želuca.
Nakon što se dijagnostikuje atrofični gastritis, obično se preporučuje testiranje na H. pylori, ukoliko to već nije učinjeno.
Ako je nalaz pozitivan, treba započeti lečenje radi eradikacije (uklanjanja) ove bakterije. Nakon toga sledi ponovno testiranje kako bi se potvrdila uspešnost terapije.
U pojedinim slučajevima mogu biti potrebni dodatni testovi.
To može uključivati proveru nivoa antitela protiv parijetalnih ćelija i antitela protiv intrinzičkog faktora.
Pored toga, preporučljiva je i procena nivoa vitamina i minerala u organizmu.
Ovo se posebno odnosi na nivo vitamina B12 i minerala gvožđa, čiji nedostatak se može javiti kod osoba sa uznapredovalim atrofičnim gastritisom.
Obično je korisno kod ovih osoba zakazati ponovljene endoskopske preglede svake 3 godine kako bi se pratio eventualni razvoj karcinoma želuca.
Tamo gde je to izvodljivo, testiranje na pepsinogene I i II može pružiti dragocene informacije prilikom procene stanja pacijenata sa atrofičnim gastritisom.
U područjima sa visokom stopom obolevanja od karcinoma želuca, određeni nivoi ovih supstanci u krvi (nivoi serumskog pepsinogena I ispod 70 mg/L i nizak odnos pepsinogena I i pepsinogena II) mogu ukazati na tešku atrofiju, uz visoku osetljivost i specifičnost testa.
Simptomi gastritisa – Koja stanja treba isključiti prilikom dijagnoze gastritisa?
Kada lekar pokušava da dijagnostikuje gastritis, on mora uzeti u obzir i druga zdravstvena stanja koja mogu izazvati slične simptome.
Evo nekih od tih potencijalnih stanja:
- Funkcionalna dispepsija (loše varenje)
- Peptični ulkus (čir na želucu ili dvanaestopalačnom crevu)
- Rak želuca
- Holecistitis (upala žučne kese)
- Zolinger-Elisonov sindrom (retko oboljenje koje zahvata pankreas i želudac)
- Pankreatitis (upala pankreasa)
- Ishemija miokarda (smanjen dotok krvi u srce)
- Limfom želuca (vrsta raka limfnog tkiva želuca)
- Celijakija (autoimuna bolest izazvana glutenom)
- Multipla endokrina neoplazija (grupa poremećaja koji zahvataju endokrini sistem organizma)
Da bi postavio tačnu dijagnozu, lekar mora pažljivo razmotriti ove alternative i sprovesti neophodne analize.
Kako izgleda i u čemu se sastoji gastritis lecenje?
Pre nego što vidimo kako izgleda gastritis lecenje, treba istaći da akutni gastritis može proći sâm od sebe nakon što se otkloni njegov uzrok.
Naime, ukoliko je akutni gastritis uzrokovan infekcijom, imuni sistem će tu infekciju u većini slučajeva brzo savladati, nakon čega će se inflamacija povući.
Ako ste kratkotrajno uneli preveliku količinu alkohola ili lekova, sluzokoža želuca će se ubrzo sama oporaviti i simptomi gastritisa će nestati.
Ako je dotok krvi u želudac bio privremeno smanjen, a sada je ponovo uspostavljen, sluzokoža želuca će započeti proces zarastanja i simptomi gastritisa će se povući.
Ipak, hronični gastritis ne prolazi sâm od sebe, ali odgovarajući tretman može dovesti do njegovog izlečenja. Dakle, simptomi gastritisa hroničnog tipa ipak zahtevaju medicinsku brigu.
Hronični gastritis je povezan sa nekim drugim hroničnim oboljenjem koje osoba ima.
Određene terapije mogu izlečiti neka od tih oboljenja. Druga stanja se pak ne mogu izlečiti, ali dugotrajno lečenje može dovesti do toga da se simptomi gastritisa i upala ublaže.
Hronični gastritis može prouzrokovati dublja oštećenja tkiva, zbog čega proces zarastanja sluzokože želuca može duže trajati.
Suštinski posmatrano, gastritis lecenje zavisi od uzroka ovog stanja.
Ako imate gastritis izazvan nesteroidnim antiinflamatornim lekovima ili drugim medikamentima, izbegavanje tih lekova može biti dovoljno da se simptomi gastritisa ublaže.
Ukoliko smatrate da lek koji vam je propisan izaziva gastritis, razgovarajte sa lekarom koji vam ga je prepisao pre nego što prekinete uzimanje ili promenite dozu.
Lekari rutinski leče gastritis uzrokovan bakterijom H. pylori antibioticima kako bi uništili tu bakteriju. Tu, inače, spadaju klaritromicin i metronidazol.
Ljudi treba da vode računa o tome da antibiotike uzimaju prema uputstvima lekara. To podrazumeva završavanje celokupne terapije antibioticima, čak i ako simptomi gastritisa nestanu.
Uzimanje ovih lekova u skladu sa uputstvima pomaže u sprečavanju rezistencije na antibiotike.
Pored antibiotika, za lečenje gastritisa koriste se i druge vrste lekova.
- Inhibitori protonske pumpe (IPP). Ovi lekovi deluju tako što blokiraju ćelije koje proizvode želudačnu kiselinu. Uobičajeni inhibitori protonske pumpe su omeprazol, lansoprazole i ezomeprazol. Međutim, dugotrajna upotreba ovih lekova, posebno u visokim dozama, može dovesti do povećanog rizika od preloma kičme, kuka i ručnog zgloba. Takođe, prekomerna upotreba može dovesti do povećanog rizika od otkazivanja bubrega, demencije i nutritivne deficijencije.
- Lekovi za smanjenje kiselosti. Ovi lekovi, poput famotidina, smanjuju količinu kiseline koju proizvodi želudac. Smanjenjem količine kiseline koja se oslobađa u digestivni trakt, ovi lekovi ublažavaju bol izazvan gastritisom i omogućavaju zarastanje sluzokože želuca.
- Antacidi. Lekar može preporučiti upotrebu antacida za brzo ublažavanje bola kod gastritisa. Ovi lekovi mogu neutralisati kiselinu u želucu. Neki antacidi mogu izazvati dijareju ili zatvor. Zato je korisno posavetovati se sa lekarom ako primetite bilo koji od ovih neželjenih efekata.
- Pokazalo se da probiotici pomažu u obnavljanju crevne flore i zarastanju čireva na želucu. Međutim, ne postoje dokazi da oni utiču na lučenje kiseline. Trenutno ne postoje smernice koje podržavaju upotrebu probiotika u lečenju čireva.
- Sredstva za oblaganje sluzokože želuca. Sukralfat i mizoprostol mogu da oblože i zaštite sluzokožu želuca.
- Lekovi protiv mučnine. Ovi lekovi mogu pomoći u ublažavanju simptoma mučnine.
Ako je gastritis posledica autoimunog oboljenja, lekar može prepisati suplementaciju gvožđa, folne kiseline i/ili vitamina B12. Lekari mogu preporučiti i injekcije vitamina B12 za lečenje perniciozne anemije nastale usled autoimunog gastritisa.
Ukoliko su uzrok gastritisa alergije na hranu ili celijakija, lekari mogu savetovati promene u ishrani.
U slučaju gastritisa izazvanog drugim uzrocima, lekari mogu preporučiti različite lekove za lečenje osnovnog uzroka ili ublažavanje simptoma.
Kako se gastritis trajno leči?
Lečenje hroničnog gastritisa zahteva stručnu medicinsku pomoć. Terapija zavisi od uzroka oboljenja. To može podrazumevati:
- Primenu pomenutih antibiotika i drugih lekova za lečenje infekcije bakterijom pylori.
- Pronalaženje alternativnih lekova za stanja koja ste do tada lečili nesteroidnim antiinflamatornim lekovima.
- Lečenje zavisnosti od alkohola ili kokaina.
- Upotrebu ciljanih lekova za autoimuna oboljenja.
- U retkim slučajevima, hronični gastritis lecenje zahteva hiruršku intervenciju radi saniranja gastrointestinalnog krvarenja, ishemije ili žučnog refluksa.
- Upotrebu lekova na recept koji blokiraju lučenje kiseline (ili je neutrališu) kako bi se podstaklo zarastanje.
Opcije lečenja gastritisa
Ako su kod pacijenta prisutni simptomi gastritisa, na prvom mestu se preporučuje gastritis lecenje radi eradikacije (eliminisanja) bakterije H. pylori.
Ovo gastritis lecenje je takođe prva opcija za osobe sa tegobama ili bolom u želucu (dispepsija) kod kojih je potvrđena infekcija bakterijom H. pylori.
Pored toga, ova terapija se savetuje pacijentima sa znacima peptičkog ulkusa, funkcionalne dispepsije, određenog poremećaja krvi (imuna ili idiopatska trombocitopenijska purpura ili ITP) ili neobjašnjive anemije zbog nedostatka gvožđa.
Takođe, ova terapija se preporučuje i onima koji treba da započnu dugotrajnu terapiju antiinflamatornim lekovima, naročito ako su ranije imali peptički ulkus.
Iako ovo lečenje možda neće ublažiti simptome kod pacijenata sa funkcionalnom dispepsijom, može značajno smanjiti rizik od razvoja peptičkog ulkusa.
Snažno se preporučuje eliminisanje bakterije H. pylori kod pacijenata sa hroničnim gastritisom koji nije doveo do atrofije (smanjenja funkcionalne sposobnosti želuca).
Razlog za to je što ova terapija može pomoći u oporavku (zarastanju) želuca i smanjiti rizik od raka želuca. Kod pacijenata kod kojih je došlo do atrofije, eliminisanje bakterije H. pylori može blago poboljšati stanje i potencijalno smanjiti rizik od raka želuca.
Kod pacijenata kod kojih je započela zamena sluzokože želuca abnormalnim ćelijama (tzv. intestinalna metaplazija), uklanjanje bakterije H. pylori može zaustaviti dalje pogoršanje stanja, ali ne mora nužno smanjiti rizik od raka želuca.
U slučajevima kada pacijenti pokazuju znake hroničnog gastritisa, ali su negativni na test za H. pylori, ne postoje standardne smernice za lečenje tog stanja. Primena inhibitora protonske pumpe (IPP) pokazala se uspešnom u ublažavanju simptoma.
Ovi lekovi se preporučuju osobama mlađim od 60 godina sa dispepsijom i koje su negativne na H. pylori. Takođe se preporučuju ljudima kod kojih simptomi gastritisa i dalje traju uprkos terapiji za eliminisanje ove bakterije.
Ako ovi pacijenti ne osete poboljšanje nakon navedenih terapija, mogu se razmotriti opcije lečenja koje podstiču brže pražnjenje želuca (prokinetička terapija) ili upotreba određene vrste antidepresiva (triciklični antidepresivi).
Međutim, kvalitet dokaza koji podržavaju ovaj pristup varira od niskog do umerenog.
Trenutno ne postoji definitivan tretman za atrofični gastritis.
Glavni fokus u lečenju ovog stanja je procena težine bolesti i rizika od raka želuca.
U tu svrhu preporučuju se sistemi kao što su OLGA (Operative Link on Gastritis Assessment) i OLGIM (Operative Link on Gastric Intestinal Metaplasia Assessment).
Određivanje stadijuma gastritisa pomoću OLGA i OLGIM sistema povezuje se sa značajno povećanim rizikom od karcinoma želuca u slučajevima kada su utvrđeni stadijumi III ili IV.
Ovi sistemi uključuju skorove atrofije dobijene histološkom analizom biopsijskih uzoraka želuca.
Oni takođe uzimaju u obzir topografiju (lokaciju) atrofije radi određivanja kliničkog stadijuma.
Zato se pacijentima sa visokim rizikom od raka želuca savetuju redovne kontrole radi ranog otkrivanja znakova karcinoma.
Šanse za uspešno gastritis lecenje znatno veće ukoliko se ovo oboljenje rano otkrije.
Stepen upale, odnosno gastritisa, meri se procenom broja određenih ćelija u sluzokoži želuca na osnovu uzoraka uzetih tokom biopsije.
Zatim se, na osnovu tih vrednosti, primenjuje sistem ocenjivanja kako bi se utvrdila težina gastritisa.
Sistemi OLGA i OLGIM takođe uzimaju u obzir promene ćelija sluzokože želuca iz normalnog u abnormalno stanje. Ove promene se boduju na osnovu obima zahvaćenosti sluzokože.
OLGA sistem klasifikuje gastritis u pet stadijuma, pri čemu je svaki povezan sa progresivno većim rizikom od karcinoma. Stadijum gastritisa se određuje na osnovu stepena atrofije.
Pored toga, određuje se i ukupni stepen atrofije na osnovu topografije, a te vrednosti se sabiraju kako bi se utvrdio odgovarajući OLGA stadijum.
OLGIM sistem za određivanje stadijuma oslanja se isključivo na intestinalnu metaplaziju pri proceni atrofije, čime se poboljšava podudarnost u nalazima različitih patologa. Međutim, ovaj sistem može propustiti osobe sa visokim rizikom.
Pacijenti klasifikovani u OLGA/OLGIM stadijum III ili IV izloženi su znatnom riziku od razvoja adenokarcinoma želuca.
Ovim pacijentima se preporučuju redovni endoskopski pregledi svake tri godine. Na taj način se povećavaju šanse za otkrivanje karcinoma želuca u ranoj fazi, čime se omogućava hirurško lečenje.
Ostali faktori koje treba uzeti u obzir pri određivanju učestalosti endoskopskih pregleda uključuju sledeće:
- Porodičnu istoriju raka želuca
- Istoriju infekcije bakterijom pylori
- Boravak u regionima sa visokom učestalošću karcinoma želuca
- Pušenje
- Faktore ishrane
Da li simptomi gastritisa mogu izazvati (i koje) komplikacije?
U većini slučajeva, gastritis je privremen i nije ozbiljan. Međutim, ako gastritis potraje duže vreme i ne leči se, može vremenom početi da oštećuje sluzokožu želuca.
To može dovesti do raznih komplikacija.
Određeni oblici gastritisa mogu povećati rizik od razvoja raka želuca, naročito kod osoba sa stanjenom sluzokožom želuca.
S tim u vezi, nelečeni simptomi gastritisa mogu uzrokovati sledeće zdravstvene komplikacije:
- Anemija (ovo se naročito odnosi na atrofični autoimuni gastritis).
- Nedostatak ili deficijencija vitamina B12, vitamina D, folne kiseline, vitamina C, cinka, kalcijuma i magnezijuma.
- Krvarenje u želucu.
- Perforacija (probijanje) zida želuca.
- Peptički čirevi.
- Hronični atrofični gastritis, koji pored upale dovodi i do gubitka ćelija u želudačnim žlezdama.
- Želudačna metaplazija i displazija, koje predstavljaju vrste prekanceroznih lezija u želucu
- Ahlorhidrija, stanje u kojem želudac ne može da proizvodi kiselinu neophodnu za pravilno varenje hrane.
- Perforacija želuca.
- Maligni tumori kao što su adenokarcinom (rak želuca), limfom limfnog tkiva povezanog sa sluzokožom (tzv. MALT limfom koji često može biti uzrokovan gastritisom izazvanim infekcijom pylori bakterijom) i neuroendokrini tumori (NET).
- Imuna trombocitopenijska purpura (ITP). ITP je autoimuno oboljenje kod kojeg organizam nema dovoljno trombocita, koji predstavljaju važnu komponentu krvi. Povezana je sa infekcijom bakterijom pylori.
Erozivni gastritis i komplikacije usled čira
Erozivni gastritis može napredovati u bolest peptičkog čira.
Ovi čirevi mogu izazvati gastrointestinalno krvarenje, što dovodi do anemije.
Česta pojava čireva može dovesti i do stvaranja ožiljaka. Ožiljno tkivo u želucu može postati problem ako suzi ili blokira otvore na dnu želuca (pilorus).
Ovo stanje se naziva opstrukcija izlaznog dela želuca (Gastric Outlet Obstruction – GOO).
Čir koji ne zaraste može vremenom probiti zid želuca (gastrointestinalna perforacija).
To omogućava bakterijama iz želuca da prodru u trbušnu duplju (peritonitis). Peritonitis može dovesti do daljih komplikacija, uključujući septikemiju i sepsu.
Neerozivni gastritis, atrofija i metaplazija
Simptomi gastritisa neerozivnog tipa znatno sporije dovode do komplikacija.
Ipak, nakon mnogo godina, neerozivni gastritis može uzrokovati smanjenje (atrofiju) sluzokože želuca i gubitak dela njene funkcionalnosti. Osoba može imati poteškoća sa varenjem i apsorpcijom određenih nutrijenata, kao što su gvožđe, folna kiselina i vitamin B12 (perniciozna anemija).
U retkim slučajevima, simptomi gastritisa koji dugo traju mogu dovesti do toga da ćelije sluzokože želuca promene svoju strukturu i počnu da liče na potpuno drugačiju vrstu tkiva.
Ova pojava se naziva intestinalna metaplazija želuca. Lekari smatraju ovu ćelijsku promenu prekanceroznom, što znači da može povećati rizik od razvoja raka želuca.
Bakterijska infekcija H. pylori u želucu može dovesti do niza zdravstvenih problema.
To uključuje peptični ulkus, imunu trombocitopenijsku purpuru (ITP), nizak nivo gvožđa (anemija zbog nedostatka gvožđa) i nedostatak vitamina B12.
Novija istraživanja takođe ukazuju na moguću povezanost infekcije ovom bakterijom sa insulinskom rezistencijom, metaboličkim sindromom i nealkoholonom masnom bolešću jetre.
Smatra se da su uzrok tome molekularna mimikrija i stanje hronične upale blagog intenziteta.
Međutim, još nema dovoljno naučnih dokaza da bi se sa sigurnošću tvrdilo da gastritis može izazvati navedena metabolička oboljenja.
Najveći rizik i najteža komplikacija povezana sa gastritisom je rak želuca!
Karcinom želuca se dovodi u vezu sa teškim hroničnim zapaljenjem sluzokože želuca, poznatim kao atrofični gastritis.
Ukoliko imate atrofični gastritis i promene na sluzokoži digestivnog trakta (gastrointestinalna metaplazija), rizik od raka želuca je znatno veći u poređenju sa osobama koje imaju gastritis, ali nemaju navedene promene.
Što je gastritis teži, to je veći rizik od raka želuca.
Osobe sa umerenim atrofičnim gastritisom imaju rizik od oko 1,7%. S druge strane, osobe sa teškim oblikom atrofičnog gastritisa imaju rizik od 4,9% od razvoja karcinoma želuca, pokazuju istraživanja.
Gastritis izazvan infekcijom bakterijom H. pylori takođe može dovesti do vrste raka krvi poznatog kao ekstranodalni limfom B-ćelija marginalne zone.
Istraživanja pokazuju da se ćelije raka zapravo razvijaju iz klonova B-ćelija na mestu hroničnog zapaljenja.
Druge studije su utvrdile vezu između ove bakterijske infekcije i oboljenja poznatog kao limfom limfoidnog tkiva povezanog sa sluzokožom želuca (pomenuti MALT limfom).
Bakterija H. pylori može biti odgovorna i za ranu fazu B-ćelijskog limfoma želuca. Čak su zabeleženi slučajevi u kojima je ova vrsta limfoma nestala nakon što je bakterija H. pylori eliminisana iz organizma.
Pored toga, atrofični gastritis može dovesti do pojave tumora na nervnim ćelijama želuca, poznatih kao gastrični neuroendokrini tumori (NET).
Ozbiljnost ovih tumora zavisi od njihove veličine, brzine rasta i stepena širenja.
Mali neuroendokrini tumori se obično mogu ukloniti endoskopski i uglavnom se ne šire. Međutim, veći tumori, veličine preko 2 cm, imaju oko 20% verovatnoću od širenja na druge delove tela.
I infekcija bakterijom H. pylori i gastritis autoimunog porekla mogu dovesti do anemije uzrokovane nedostatkom gvožđa.
Ovo je naročito izraženo kod osoba kod kojih je nedostatak gvožđa idiopatski, odnosno koji je nastao iz nepoznatog razloga.
Pojedine medicinske smernice čak preporučuju testiranje na H. pylori i lečenje te infekcije kod:
- pacijenata sa recidivirajućom anemijom zbog nedostatka gvožđa ili
- pacijenata sa anemijom koja je otporna na lečenje, a kod kojih su obavljene uredne endoskopije gornjeg i donjeg dela gastrointestinalnog trakta.
Naposletku, ITP (imuna trombocitopenijska purpura), odnosno smanjenje broja krvnih pločica (trombocita), predstavlja još jednu moguću komplikaciju gastritisa.
Ukoliko imate ITP, medicinske smernice savetuju testiranje na prisustvo bakterije H. pylori.
Simptomi gastrtisa – Šta očekivati od ovog oboljenja i kakvi su ishodi?
Kada su simptomi gastritisa u pitanju, većina slučajeva ovog oboljenja se brzo poboljšava uz lečenje.
Lekovi ublažavaju simptome gastritisa kod većine ljudi.
Za neke, oporavak može uključivati i trajne promene načina života. Možda ćete morati da promenite način na koji upravljate drugim stanjima i da prestanete ili smanjite upotrebu supstanci kako biste sprečili povratak gastritisa.
Ako postoji osnovna hronična bolest koja je uzrokovala (hronični) gastritis, najverovatnije ćete imati novi dugoročni plan lečenja za to oboljenje.
Ipak, prognoza i ishodi za osobe sa gastritisom variraju i zavise od tipa gastritisa, osnovnog uzroka i individualnih karakteristika pacijenta.
Uz odgovarajuće gastritis lecenje, većina slučajeva gastritisa može se uspešno kontrolisati, a rizik od komplikacija smanjiti.
Ako se akutni gastritis, izazvan nedostatkom dotoka krvi (ishemija) ili stvaranjem gasa u zidu želuca (emfizematozni gastritis) ne leči blagovremeno i adekvatno, ishod može biti nepovoljniji.
Međutim, prognoza kod atrofičnog gastritisa zavisi od težine samog stanja.
Kao što smo ranije spomenuli, istraživanja pokazuju da osobe sa atrofičnim gastritisom imaju veći rizik od razvoja raka želuca.
Lekari nastoje da rano otkriju ove komplikacije, zbog čega se fokusiraju na procenu ozbiljnosti stanja.
Jedna studija pokazuje da svake godine 0,25% osoba sa atrofičnim gastritisom oboli od raka želuca, dok 0,68% razvije određenu vrstu kanceroznog tumora u želucu.
Druga studija ukazuje na to da je incidencija (učestalost) adenokarcinoma želuca oko 14,2 slučaja na 1000 osoba sa atrofičnim gastritisom izazvanim autoimunim procesima, u poređenju sa 0,073 slučaja u opštoj populaciji.
Obrazac, obim i stepen stanjivanja sluzokože želuca ključni su faktori za predviđanje povećanog rizika od raka. Čini se da je vrednost predviđanja toka bolesti na osnovu različitih vrsta promena na sluzokoži želuca ograničena.
Istovremeno, istraživanja iz različitih delova sveta pokazuju varijacije u efikasnosti lečenja infekcije bakterijom H. pylori (koja je povezana sa gastritisom i čirevima na želucu) u pogledu smanjenja rizika od raka, usled razlika u riziku određenih područja.
Ipak, opšte je prihvaćeno da terapija eradikacije (uklanjanja bakterije) poboljšava prognozu.
Jedan sveobuhvatni pregled podataka ukazuje na smanjenje rizika od raka za trećinu pacijenata nakon uspešnog lečenja.
Istraživanja takođe ukazuju na postojanje tzv. fenomena “tačke bez povratka”.
Naime, zabeležen je manji broj slučajeva raka želuca kod pacijenata koji su bili nosioci bakterije H. pylori, ali nisu imali prekancerozna stanja, poput atrofičnog gastritisa ili promena na sluzokoži želuca.
Kompletan pregled želuca u lekarskoj ordinaciji “Dr Nestorov”
Čak i ako imate akutni gastritis – koji najčešće prolazi sâm od sebe – simptome gastritisa ovog tipa ne treba zanemarivati. Ukoliko se ne postavi dijagnoza i ne leči ovo stanje na vreme, gastritis – akutni ili hronični – može dovesti do brojnih zdravstvenih komplikacija.
Sigurni smo da to ne želite.
Čak i ako ne dođe do navedenih komplikacija, simptomi gastritisa, kao što su bol u zelucu, pecenje u zelucu, gorušica, mučnina, nadimanje, osecaj punoce posle jela i slično, veoma su neprijatni i nelagodni.
Stoga, ako osetite bilo koje simptome gastritisa, ma koliko vam se činili benignim, na vama je da uradite jedinu ispravnu stvar za sebe.
Zakažite kompletan pregled želuca, ali i celog gastrointestinalnog trakta u lekarskoj ordinaciji “Dr Nestorov”.
Naš tim lekara specijalista, stalno zaposlenih u najprestižnijim zdravstvenim institucijama u Srbiji, sprovodi detaljnu, temeljnu i maksimalno bezbednu dijagnostiku želuca.
Nakon fizičkog pregleda i uzimanja detaljne medicinske istorije pacijenta, obavljamo laboratorijske analize krvi, ali i analize stolice.
Ipak, za preciznu i tačnu dijagnozu gastritisa, naši lekari obavljaju sveobuhvatan i bezbolan endoskopski pregled. U pitanju je, zapravo, gastroskopija, kao moderna i minimalno invanzivna procedura, koja obuhvata pregled gornjih delova digestivnog sistema.
Ovaj pregled se vrši ambulantno i pacijent istog dana može ići kući i vratiti se svojim svakodnevnim aktivnostima.
Endoskopska procedura je bezbedna i ne izaziva veće neprijatnosti.
Ako procenimo da ima potrebe, prilikom endoskopskog pregleda uzimamo i uzorak tkiva pacijenta (biopsija) kako bismo potvrdili dijagnozu gastritisa.
Endoskopija (gastroskopija) i biopsija u našoj ordinaciji su od ključnog značaja za otkrivanje gastritisa, njegovih uzroka i, posledično, za prepisivanje adekvatnog tretmana.
Zahvaljujući navedenim dijagnostičkim procedurama i testovima, možemo na vreme postaviti ili isključiti dijagnozu gastritisa i preporučiti odgovarajuće opcije lečenja.
Ako se gastritis ne otkrije i ne leči pravovremeno, ovo oboljenje može definitivno ugroziti kvalitet vašeg svakodnevnog života.
Želimo da vam pomognemo u otkrivanju ovog stanja u njegovim najranijim fazama.
Jer tada je najveća verovatnoća za kompletno izlečenje uzroka gastritisa, a ne samo za ublažavanje i nestanak simptoma.
Zato već sada možete zakazati detaljan pregled u lekarskoj ordinaciji “Dr Nestorov”.
